Utorak, Jun 10, 2008
part
Покажи ми човека који је насмејан ујутру да му поцепам муда. Аларм. Мобилни. Нови дан. Ужас. Док сам спавао било је шансе. Tешко је бити ја. Пробудим се, а ту сам. Оног тренутка када сам отворио очи, изгубио сам. Када сам се сетио ко сам, живот је био безизгледан. Ноћна мора малог дркаџије постаје дневна мора. Ја сам врло преносива заразна болест. Болесна искреност према себи самом ми доноси гомилу траума. Руком напипавам кутијице лекова. По облику пијем пар ових, пар оних. Колико год да попијем, нема грешке. Потребно је, неопходно је. Трпај у њушку, гутај, гутај све. Розе, црвене, беле, није важно. Свака од њих има нешто да поправи. Притисак? То апарат не мери. Марш у Социјално. На посао буљашу. Аааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааа........................................... * 101,102,103 степеника, на сам врх. И овог пута сам се попео до краја, а да нисам умро. По милионити пут. Изненађен и разочаран својим постојањем. Канцеларија, компјутери, дим. - Где си бре ? – - Ма зајеби ме, јел` си видео Рому јуче, питам те јел` си видео ? Трес`о сам се до три ноћас. Јебала ми је матер, еј за 22 хиљаде. Кад се нисам шлогирао.- - Ништа ми не причај брате, дођи да ти покажем. – Вади из пет шест џепова једно милион тикета. - Гледај овде, Локерен. Гледај овде, Бока. Гледај овај тикет, гледај, Рома исто јебем јој стадион. – - И ти си га најебао за викенд. – - Остарео сам пријатељу, остарео сам кол`ко сам се нервирао ако ми верујеш. – - Погледај моје тикете. – Вади исто милион тикета из не знам колико џепова. - Пушио сам јутрос до четри, посвађао се с женом, ма ништа ме не питај. – - Имамо састанак у пола девет, иди кажи Зорки и онима у 101. – - Е, да га јебем. – Време пролази споро, глава боли час више час мање. Састанак, реферат о томе колико смо неспособни. Добро је. Куцам поруку Ањи за рођендан. Добијам одговор и позив за вечерас у девет, кафана. Ања, Мики, Ивана и ја. Све једно, у сваком случају сам одлучио да се разнесем вечерас. Сад, мотив овај или онај, разнећу се. Морам да заборавим. Све. И тако. Вече дође, све прође. Углавном ћутим док лочем. Сви лочемо, сви смо облокани. - Јел` би се јебала са црнцем? – - Нормално, знаш ли ти колике они мочуге имају? – Ањине очи сјаје. - Не знам, већу него ја. – - Аха. Јебала би се ја и са два црнца. – - То је зато што си вредна. – - И ја би се јебала са црнцима, разнела би` се! – Ивана има онај јебачки осмех. - И ти си енергична. – - Ја се не би јебао са црнцима, јебао би црнкиње! – Мики је летва. Дуга плава коса му пада преко устију, па сада пије кроз косу. Ваљда прочишћава пиво. - Црнци у Србији тешко да би преживели дуже од два дана, с` обзиром на општу потражњу за њима . – Мудро размишљам. - Сами су криви, што имају толке патке, несрећници. – - Велико је питање дал` би ваше пичке све то издржале, мислим сва та црева. – - Издржале би, не брини. Ми редовно тренирамо. – Нисам сигуран колико смо били пијани и да ли је то уопште пијанство.
