Utorak, Jun 10, 2008
part part
Седма тура је стизала и ја сам се питао где ће ми све то стати. Ању то није бринуло јер се убијала од алкохола, смеха, заразно доброг расположења и са неким својим момком од курца. Не са мном. Ја се нисам убијао ни од чега сличног, моји идоли су били другачији. Стрес, брига и несаница. Главобоља и општа нејебачина. Мржња сваке среће. У том тренутку сам мрзео чак и црнце јер имају те огромне паткурине. Остатак друштва за столом је хистерично расположен, свима је добро. Ја бринем, не дам се. Бринути значи остати жив. Бринути се значи имати ниво. Мики је летва, мува Ивану. Каже, продао би кеву само да јој га акне. Шансе да јој се увуче у гаћице су минималне, али онако пијан он би баш да га завуче. Кад си пијан не знаш ништа и знаш све. То је она магија и лаж у којој живимо док нас ујутру не пробуди мучнина. И живот. А од живота нема ништа горе. Њега још нико није поднео, ја дефинитивно немам желудац за живот. Ја сам се усрао од живота. Ивани импонује, њу би стално неко јебао, осећа се као заводница, фатална жена. Ивана је у ствари као неки шалтер на коме нон – стоп има гужве. Као у општини или у реду за издавање личне карте. Или у возу где кондуктер буши карте. С` тим што би овде, нормално, ти редови бушили њу. Мислим, кога она изабере. Она је као и свака друга жена. Под један - мени недоступна. Под два, жели да се свиђа мушкарцима, жели доказ да је још увек добра риба, жели да се момци труде око ње. Да јој дигну цену. А ретко ко је стварно отчепи. Само испадају буљаши. Мики је мува годинама. Буквално. Често ми пијан прича како је Ивана права за њега. После оне његове бивше ``курве``. О њој не прича. Због ње носи неко прстење. Ожениће Ивану, све ће урадити. - Е, матори, да откинем ову Ивану ноћас, а, а ? – - Само напред, харај. – - Е, има да буде кецање невиђено, историјско кецање. Него нешто ми криво, матори, знаш. – - Шта ? – - Криво , ми , матори што ово моје највероватније кецање нема неки песник да гледа, па да, матори, то опева. Да не буде кецање без везе. – - То је оно најгоре. Што твоји подвизи нису словом описани, песмом опевани. – - Е, матори, кол`ка моја кецања нису опевана, жалосно је то. Ево сузе ми иду кад се сетим, сузе. Знаш ти како ја одваљујем мојим буздованом. – - Знам. – - Како ја теслачим матори, откинем их од курца. – - Страдају јадне. – - Да сам био паметан, па да сам наплаћивао по оргазму, сада бих био богат, јебем ти срећу. – - То сигурно. – - Кревети плачу, матори, кревети плачу... Ето, сваких пет, шест месеци морам да купим нови кревет. Кева ме пита шта се то дешава, ал, матори, ја откидам. Кецач број један. – - Не зна твоја кева каквог је јунака родила, ма Србија га нема. Ти си самим тим и највећи српски син. – - Највећи матори, ту си у праву. – Мики, иначе, као нон – стоп кеца и теслачи неке рибе. Мики је изванредан столар, стручно теше дрво. Али рибе слабо теше, или их ја нешто нисам виђао. Нека, тесаће их, па ће му и досадити. Сада се мучи са својом дугом плавом косом. Хоће да пије и да прича у исто време а појео је пола фризуре. Размишљао сам о свим тим рибама које стално траже доказ да су добре рибе. Тако да ништа друго уствари и не раде. Тако што ће мушкарци стално разговарати о њима. Тако што ће мушкарци стално мислити на њих. Скакати кад оне уђу, ломити се око њих. Јер су лепе луткице, имају добре сисе, равне стомаке, одличне ноге. У глави празна јама. И због тога оне мисле да вреде више него друге рибе. Или су бар пуне себе. И мушкарци скачу за њима. Ја не скачем ни због чега. Мени је свега доста. Микију се ипак чини да има огромне шансе. Мене пијанство не заварава. Знам да мени наде нема, не верујем да рибама чак и ласка када их мувам, вероватно им је мука. Сношаја ни за лек. Није да сам луд за њим, али бих ипак хтео да се подсетим како то уопште изгледа. Мада сам и луд за њим. Са собом целог живота носим осећај мучнине који бих најрадије исповраћао у фацу свима који гледају политичке емисије и који се буде срећни и насмејани ујутру. Нисам хтео да неком упропастим вече, па сам и ја срао о сисама, пичкама, гузичењу, пушењу, јебем ли га о чему. И бринуо сам се, нормално. Почео сам да пишам на сваких 20 минута, па на 15 минута, па на десет, језик и не осећам. Скупљамо паре за рачун, падају новчнице од 200 и 500 динара по столу. Излазимо. Три и десет. Где ми је мобилини ? - Андрија, идемо код мене! – Ања ме вуче за руку. Нема ту разговора, мора се. ...
Pokušao sam ali ne ide, ja ne mogu da dodjem do kraja tvog teksta. Meni je ovo puno prosto, oprosti. Možda i nisam trebao da ostavim komentar, ali kontam da oni služe da se napiše mišljenje o tekstu, pa makar bilo i negativno.
u nastavcima
...nesto ti se tuzno desilo...
STOP
zato si, moze biti, mracan... ali mozda nastavak osvezi.
STOP
podrska!
STOP
