Sreda, Jun 11, 2008
part part part part
Такси ``калимеро``. Таксиста ме гледа испод ока, надркано. Ко га јебе, ја ћу можда да умрем, не могу да размишљам о њему, кретен. Само да жив стигнем до оне зграде, мог посла, глупог социјалног. Молим се да се не исповраћам у таксију. Молим се да се не исповраћам до канцеларије. Молим се да се не исповраћам по људима. Мада многи заслужују. Сад се молим да се исповраћам по људима. Седам за сто, нико ме и не примећује. Одлично. Тако је целог живота. Палим компјутер, дижем систем, дижем програме, укуцавам шифре, оне јавне и оне тајне. А сад у клозет да исповраћам душу. Улазим у клозет, мој мили спас, центрирам рупу, повраћам и задње црево што га имам. Сузе на све стране, излази кроз нос. Гледам у ону рупу, схватам. Целог живота ћу се суочавати са невољама. Рупа ми каже да сам у праву. И да ће ме она чекати целог живота. Зашто нисам опет дете, па да не знам шта ће бити сутра ? Или да се надам нечему. Овако знам да ће ме сутра најмање набити на колац, а надам се да ћу доживети сутра. У суседном клозету још неко повраћа. Ово је ноћна мора, није живот. Знао сам ко је. Колега из канцеларије 78, Никола, он скоро свако јутро повраћа. Он је цар, алкохоличар, ни до чега му није стало, ником није до њега стало. Вредности сам препознавао на километар. Излазимо и један и други из наших клозета. Гледамо се, разумемо се. Ко љубавници. Поздрављамо се. Ред покварених предњих зуба у чељусти мога саборца. Одвлачим се до канцеларије. За мој сто две странке, чекају, траже нешто, нека своја права, шта ли. Сад ћу да им дам права. - Шта је ?- - Послали су нас одоздо код вас да нам анализирате стање, јер се не слажемо са стањем из 2005 године, пет месеци су лоше обрачунали. – - Да видим. – - Ево. – Ту сам срао следећих 15 минута, објашњавао ко зна шта, нисам могао ни главу да подигнем да их погледам у очи. Болела ме и глава и очи. Нисам ни смео да правим нагле покрете главом, да се не исповраћам. Јер мучнина се опет враћала, мени се мучнина увек враћа, из овог или оног разлога. Остатак канцеларије је био у сличном стању. Крвавих очију, надркани, сјебани. Већина није прошла тикете на кладионици. Зајебао их Реал, издао их Ливерпул, Фулам полудео. Ленс им сјебао појачање. Јебига, викенд. ``Ноћас сам растурио жену. Јебао сам је од један до пола четри.`` `` Мирко, јебала те Дрогеда, јел` сам ти рек`о да играш Севиљу, Јел` сам ти рек`о.?`` ``Ја сам направио зорњак јутрос. Само се натртила, ја сам се уденуо и то је то.`` ``Пук`о сам за један го, јебо ме Келн.`` ``Мени било жао да ставим на Милан 500 кинте на сингл, а он дош`о из 1 – 1.`` ``Кад си штекер, плус и пешован, пешко.`` ``Еј, ти да ме зајебеш. Теби жена не да да укључиш телетекст.`` ``Ајде иди купи розе мајицу.`` ``Ма пуши ми курчину.`` ``Јеби се гејчино.`` ``Е, смараш мајмуну један. И пусти ту музику.`` ``Сисај.`` Опет ми је било мука. Дао сам колеги ове несрећне странке, а ја сам отиш`о до клозета. Опет. До своје рупе. Другу рупу нисам имао. Нисам више јебао, нисам више осећао, насмејао сам се задњи пут пре милион година, а од рупа је само клозет био ту. Нешто најближе жени за мене је рупа од клозета, и дуго ће бити тако, знам то. Тамо је Никола већ повраћао, по ко зна који пут. Ја сам почео по други пут. Као подршка. Сада се чуло ригање у пару. Као топови из првог светског рата. Као нека стравична симфонија стравично пропалих људи. Истина је да смо стравично пропали, о симфонији није могло бити речи осим ако ниси луд. Мислио сам да ћемо и ја и Никола умрети од повраћања, чуо сам га како плаче. Јебига, и мени се плаче, али ја сам исплакао своју туру у мајицу бивше девојке. Исплакао сам још много што - шта због ње. Андрија – Плачко. Андрија – Пичка. Није било више суза. Није било више смеха. Нисам био више клинац. На жалост, пук`о сам. Не могу сада сви пијанци да плачу, на шта ће личити Ниш, на шта ће нам личити мајчица Србија ? У рана јутра хиљаде људи би ходало и плакало наоколо. Чему би онда луднице служиле ? Не би смели овако да каљамо светло наслеђе мамурлука, наслеђе за које су се још наши дедови, пра, чукун, ко зна који све дедодови и које све титуле испред њихових имена бориле вековима. Немилосрдно испијајући све што се сипа у чашу.
