Četvrtak, Jun 12, 2008
part part part part part
Отиш`о сам у канцеларију 101 код тета Зорке да ми измери притисак, било ми је лоше. Тета Зорка, хипохондар и покретна апотека као и ја, пушила је и седела. Пушила је као и сви дебели људи. Врло полако. Са оним изгубљеним, носталгичним погледом. Погледом дебелих пушача. Носила је апарат за притисак и на послу. И своје дупе од 200 килограма је такође носила. Нон – стоп запитана због чега је болесна. Нон - стоп је јела нешто. Има обичај да поједе буквално тепсију бурека за доручак, пар јогурта и да ми онда каже : - Mучи ме желудац, а слабо и једем!- Таква је она. - Добро јутро Андрија, ужасно изгледаш! – - Знам, измери ми притисак. – Мери, пумпа, не верује. Па опет. Па опет. Пуца ми рука. - Леле синко, 170 / 110. Шта ти је, куку? – - Лоше ми тета Зорко, најеба` га, а сад морам опет да повраћам. – - Јадни синко. – - Чекај да опет измерим! – - Џабе мериш, мени је увек лоше, ја не желим да ми буде добро. – - Немој тако, биће боље. – Опет пумпа, врти главом, лелече. Фасцинирана болестима. Није требала да ради у социјалном, требала је да буде доктор. Дебели доктор. Узима неки колач и ставља га уста. Мрви га својим чељустима. - Зорко, пуштај ме, повраћа ми се! – - Оћу синко, ал` се овде нешто запетљало. – Покушава да ми скине она црева са руке, не успева. Ставља сад неки краставац у уста. Жена је носила и туршију на пос`о. Каже да је мучи горушица, па да јој кисело помогне. Била је луда, ту нема сумње. - Готов сам, Зорко! – дошло ми је до гуше. - Издржи. – Нисам могао. Почео сам да повраћам у груди тета Зорке,ако су то уопште биле груди, завезан за њу апаратом за притисак, за руку, оним цревима. Пао сам јој на груди, обгрлио сам ту планину од жене. Почела је да вришти, онако како дебели људи вриште, некако је скочила та планина од тета Зорке и вучена силом скока и гравитације почела да пада преко мене. Из уста јој испадају мрвице нечега што је јела у том тренутку. Избезумљен видим најаву свог краја, али немам где. Она још јаче вуче апарат и самим тим пада на мене. Близу 140 килограма на мојих шездесет и нешто. Треснуо сам о патос и даље повраћајући, а она на мене вриштећи као биволица. Губим ваздух који ионако немам, губим и свест, и нешто ми пуца у ребрима. Вероватно се не видим испод ње, а мислим и да умирем од њене тежине. Секунде су у питању. У канцеларији су људи почели да вриште, можда су присуствовали убиству из нехата. Убиству тежином. Убиству где је сало главно оружје. Мртав ћу се купати у масти. Из њених устију је и даље нешто испадало, помислио сам на Ањину пичку и вибратор, не знам зашто. Почели су да је дижу са мене, њих пет шест мушкараца, морали су баш да запну. Требала им је дизалица, а не мишићи. Скуцкао сам испод те планине ко псетанце. Сво то драње је привукло и шефа. - Шта се то дешава, јел` сте нормални ?- - Шефе, Зорка је пала на Андрију! – - Шта ?- - Стварно, саплели се, шта ли! – - Андрија, јел` си жив? – - Једва. – - Не могу да верујем да си жив. – - Ни ја. – Зорку су поставили да седи, а она је дохватила неке колаче јер јој пао шећер од узбуђења. Мени је мало било жао што нисам погинуо, а опет умрети тако срамно, под тежином кита, није било за мене. Сувише је брзо, а мени предстоји мучење, у то нисам сумњао. Тета Зорка би била милост, а ја сам заслуживао много горе. А лоша реклама за социјално, такође, није ишла у прилог убиства. Видим чланак у новинама. ``У Заводу за социјално осигурање у Нишу, радник – слон, чувена тета Зорка је у преподневним часовима усмртила млађахног буљаша Андрију Филиповића , испеглавши га својом тежином, јер је пала на њега. Андрија за живота очигледно није знао са женама, поготову кад су на њему и кад теже тону. А није знао са њима ни кад су добре рибе. Призор је стравичан, његови остаци на поду такође, па овом приликом нећемо показати слику онога што је остало од Андрије. Нећемо показати његову слику ни када је био жив јер је био обична вашка.`` - Јел` ти добро, како ти је? – Шеф је искрено бринуо. - Није ми баш најбоље, боле ме ребра, а и све остало. – - Ништа, сада ће неко да те одвезе у болницу. – ....
elem
Nesto neverovatno, ali kao da opisujes bilo koji dan mog kolege. Upravo sam ga pitala da li pise blog, kune se da ne, znaci nije on. Ali znaci da imas dvojnika.
