Ponedeljak, Jun 16, 2008
part part part part part part
Чекамо да ме прозову. Око мене све крш и лом. Буквално. Поломњене кости. Поломљене руке, ноге. Тетиве покидане, сломљена колена. Пет хиљада штака. Полиција и неки доктори довозе неког лудака који је скочио кроз прозор луднице са очигледном намером да себи одузме живот. Схватио човек. Лежи завезан, са оном крагном на врату, на оном покретном кревету са точкићима где ћемо свакако сви да се провозамо у животу. Кад тад, сви ћемо бити вожени. У то не сумњам. Сав крвав, к`о да је изашао из битке . Која ли је курва њему сјебала живот ? Можда је сам себи сјебао живот, понекад ти не треба жена за то. Гледа ме оним стакластим лудим очима. Нешто мумла, бале му цуре из устију, покушава да ми каже нешто. Гледа ме у очи, ако је то уопште поглед. Можда види лудака у мени, ми се нањушимо, осећамо се. Псета смо ми. Мора да је то. Онда су га увезли преко реда, па после извезли, исто онолико лудог, па можда и луђег. Са пуно завоја, али завоји не могу да зауставе лудило које га је инфицирало ко зна како. Много је начина... - Андрија Филиповић ! – Коначно су прозвали моје величанство. Улазим унутра. Кланица. Свуда крв, завоји, смрад. Ћелави доктор са моћним грудима и длакавим снажним рукама. Около много сестрица. Све ружне. - Шта ти `оћеш ? – - Ребра ме боле, пала жена на мене. – - Што си се женио? – - А, ха, ха, ха. Сестрице се смеју. Доктор је очигледно овде био главни баја. Гарант их јебе све по реду. У било којој смени. - Нисам ожењен, друга жена је пала на мене, заправо она је као зграда. – - А, значи ниси ожењен. А зашто ? – - Ниједна није толико очајна. – - Ма не сери. Ја сам се два пута женио, а можда ћу још неки пут. – Сестрице умиру од смеха. Гарант се нека од тих јадница нада да ће баш њу да ожени овај курчевити доктор костоломац. Хумор му је иначе примерен оним глупавим домаћим серијама које наш народ гута. Народ увек гута. Кад се не смеје , онда плаче. У овој месари се изгледа сви добро забављају осим мене. Побеснео сам. Драо сам се. - Нећу никад да се женим, не желим ником да упропастим живот. Не желим да мене криве за свој пропали живот. За своје поразе. За своја мучна јутра. Мучне дане, вечери, ноћи. Не желим да будем део нечијег приватног пакла, да мене виде као кривца и као врата за тај пакао. А ти ми погледај ова ребра ако `оћеш, ако нећеш ја одо`. – - У, ајде, смири се. И шта то уопште причаш. Дај да видим та твоја ребра. – Гуске се више нису церекале. Гледале су ме као лудака. Оне мене. Еј, оне мене. Па како да не попиздиш и не поцепаш им гузице. Надам се да ће им сви доктори на ортопедији развалити буље, а када они заврше онда долазе и пацијенти па настављају. Ако не могу, имају штаке па нек се сналазе. Ал` не на мртво, штета да се баце. Него да их одваљују таман да се одржавају у животу. Мислим да лудим. Заиста сам замишљао те сцене. Рендген. Два нагњечена ребра. Ништа озбиљно. Да је Зорка лежала на мени још неко време, било би много горе, а овако само два ребра. Добро. Отишао сам у клозет. Нормално. Хтео сам да зовем Јану. Није било смисла, она је бивша. Можда је променила број мобилног ? Онај очајан живот са мном је свакако заменила бољим. Бољим у било којој варијанти. А опет бих јој се нешто жалио , па би само била сигурнија у своју одлуку да ме откачи. И почне да живи, како је рекла. ``Твоје депресије, твоје болести, докле више? Твоја импотенција ? КОЈА импотенција ? Па твоји страхови ? КОЈИ страхови ? КОЈЕ болести ? Ништа од тога не постоји. Не могу више, ти нећеш да се промениш. Мислиш да је мени лако? Да се не трудим? Шта када буду наишли прави проблеми за 20 година , а ми смо губили време са твојим измишљотинама?`` Један од разговора са Јаном неколико месеци пре раскида. Пре најсрећнијег дана у њеном животу. Пре две године. Пре њеног новог рођења. Јер само познавати мене било је равно хиљадугодишњем повраћању. Код мене бар пали, када год се погледам у огледало – повраћа ми се. Зато сам и диг`о руке од гледања у огледало. Зато се бријем на слепо. Зато никад нисам добро избријан. Зато нисам човек. Лудило постоји. Ја сам његов репрезент. Сео сам на плочице болничког клозета. Није ми било битно. Облаци су се навлачили. Чуо сам птице. Јана је била жена коју је требало волети, а ја сам био клинац. Она је била савршенство у сваком погледу. Ја сам труо. Јана је била сам живот, ја сам убица живота. Хтео сам да зовем Ању. Помислио сам на онај вибратор и жеља ме је прошла. Гледао сам неко време себе у огледалу клозета. Текле су ми неке вреле, глупе сузе. Нимало ми се не свиђа шта видим. Посматрао сам своју глупу фацу. Ни она ми се не свиђа. Посматрао сам живот. Ни он ми се не свиђа. Био сам Велики Посматрач Живота. Никада га нисам стварно пробао. Други су га стварно живели, други су били срећни, други су чак имали породице. Други су путовали. Другима нису били потребни лекови за смирење да би преживели. Други су ишли на концерте, на фестивале, на Егзит, у Београд. Другима нису били потребни лекови против болова. Друге није болела глава свакога дана. Други су ишли на море. Сваке године. Други су возили кола. Други нису имали поремећај личности. Други су обилазили стране земље. Други су се разумели у струју. Ја се нисам разумео ни у шта. Ја сам све посматрао. Све пролази крај мене и то је у реду. Ништа не желим. Мрзим све јер ме сви мрзе. Или ја тако желим да видим. Одлучио сам да свима усерем дан. Скинућу сваки осмех који видим, а срећне ћу ујести за муда. На мом менију овог дана је само огорчење. Све се на крају сведе на огорчење. Опет сам чуо птице, све ближе. ...
