gostoljubivost na 37 stepeni

part part part part part part part

Људи су се жртвовали једни за друге, могао сам то да видим свуда. Водили су стваран живот. Ја се нисам жртвовао ни за кога, ни за шта. Самоћа ме гуши, а опет има неке перверзне насладе у свему томе. Имам 1000 година, поглед болесника из кревета, из неке болнице, вера ми је мртва. Заглављен сам, не могу даље. Малигни човек. Морао сам да бежим. Али нисам могао из болничког клозета. Био сам на дну јаме. Колико год пружао руке према отвору нисам могао да досегнем. Колико год цвилео нико ме није могао чути. Могао сам само да гледам светлост месеца и замишљам срећу. Могао сам само да гледам светлост сунца и замишљам живот. Из те јаме у којој сам био. Цвилео сам као кер, нисам више био сигуран ни да желим помоћ. Нисам више био сигуран да желим да видим пролеће. Опет сам отишао предалеко, упадао сам у неку психичку рупу. Мука ми је, знојим се. Појавила се добро позната језа. Чуо сам их како гракћу. Чуо сам њихова крила. Јато црних врана лети право на мене. Улећу кроз прозор и ударају ме у тело. Насељавају у мене страх, беду, пустоше ме. Вриштим. Ударам их, без реда, млатарам. Желим да живим, шутирам птичурине, ударам их. Одлазе, плачем. Ипак нешто осећам. Био је ово трећи напад врана, најгори до сада. Знао сам, док год им не будем дозволио да се уселе у мене, живећу. Док год будем хтео да се борим, живећу. Истрчао сам из клозета. Бежим од мириса клозета, болнице, болесника, од осећаја да ћу да се заразим ако дотакнем било шта. Али од најгорег нисам могао да побегнем. Себе свуда вучем са собом. Долазим до познате зграде у болници. Сувише добро познате. Укопао сам се у месту. Ноге од две тоне. Гледам у прозор другог спрата, нефрологија. Зграда нефрологије. У тој соби, иза тог прозора, у тој згради је умро мој отац у најстрашнијим боловима које сам у животу видео. Умирао је месецима. Умро је сам. Никога није било поред њега. Никада у животу му нисам рекао да га волим. Сломио сам се и сео на клупу. Пожелео сам да се вране врате. И да ме сјебу. ... Следећег јутра сам дошао на посао уобичајено забринут, уобичајено надркан. Са класичном главобољом. Са огромним подочњацима. Симптоми несанице због лекова, најразличитијих врста и боја, облика и величина. Почињем да нижем степенице социјалног осигурања. 103 укупно до четвртог спрата. И тако свако јутро. Ево га, наравно, Никола. - Где си брате, јел` си се убио јуче ? – - Ма јок, нисам излазио нигде. – - Брате, ја сам се све упропастио. Мислим да ћу да повраћам, ајде са мном. – - Па шта ћу ти сад ја, не повраћа ми се! – - Знам, ал` сам навик`о да повраћамо заједно, ајде, молим те! – На ово нисам имао шта да додам. Пошао сам са Николом. Јебига, кад не може да повраћа без мене. Повраћао је као змај, орило се на све стране. Колеге су пролазиле поред клозета, крстиле се, смејале. Николина песма је трајала. И, крај. - Брате, јуче смо сели од пет у кафану. Ја , другар, и једна риба, брате. И пили смо до сад, до малопре. Израчунали смо све. Седели смо скоро 15 сати. А јел` знаш кол`ко треба авиону до Америке, брате, а? Треба му 6 сати до Њујорка, брате. Значи да смо ми два пута ишли у Америку и назад. Уствари једном. Отишли смо и вратили се. Схваташ колк`о смо пили. А , брате ? - - Цар си, нема шта! – - Све сам се унаказио. – - Најбоље је да идеш кући, питај да те пусте. – - Можда. А чујем да си јуче мог`о да погинеш. – - За мало. – - Цело социјално само о томе прича. Сви се у ствари чуде како си преживео брате, ипак је то Зорка, еј, ЗОРКА! – - Не знам шта да кажем, преживео сам, шта сад могу. – - Сви ти се диве, прави си јунак. – - Шта ћу. – У канцеларији све нормално. Ваздух у диму цигарета. Палим компјутер, дижем све системе, укуцавам све шифре. Пијем кафу. Разговори уобичајени. - Јел` си видео јуче Тотенхем. Из икса. Па Дортмунд 2П+. Изашо мајстор. Четри хиљаде, ко ти даје данас? – - Ја сам пук`о око `иљаду и по за викенд. Јебем ли га како ћу се извадим. – - Јебати кладионицу. Ја сам се па напио, па сам после оправљао жену, уништио сам је. – - И ја сам јуче оправио девојку. – - Мени је Аз Алкмар тако јебао матер, да никад више нећу да их играм. – - Мој другар изаш`о 15 хиљаде. Играо Леверкузен 0-2, 2П+ Лацио, Ајакс 4 – 6, Рел 2 – 2, ухватио XП Барселону. Мајстор. – - Ја јуче се успава, па сам се пробудио око три, па сам оправљао жену, она као спавала, па сам псовао Бриж целу ноћ.. – - Ја сам направио зорњак. – - Мене да зајебете сви, нервозан сам опасно. – Искључио сам се и куцао нека решења, неке глупости, неке обрачуне. Неке странке улазе, излазе. Углавном разговарамо ако је странка пичка , и то добра. А нама су скоро све добре. Не знам како се све те рибе, жене, курве, пичке, домаћице, књиговође, пичкетине, осећају када уђу код нас - а знају да сви бленемо у њих. У њихове сисе, дупета. Ваљда им стално улази па се не осећају никако. Само што се затворе врата. - Леле брате, јел` си вид`о која пичка. – - Леле, срамота. – - Покидао би је. Крвнички би` је кидао. – - Леле. – - Шта би` јој ја радео... – - Та се јебе к`о ненормална, види се! – - Баш ти знаш како се она јебе, не сери! – - Знам брате, знам. То што ти не знаш, то значи да не јебеш и да си педерчина, девојчица - И тако. Мобилни коначно даје знаке живота. Порука је стигла. Ања. Да дођем на кафу после. Куцкам поруку. Долазим. Да`л да одем у 101 код Зорке да видим како је? Нећу. Боље сутра. Пола четри, моје омиљено време, крај радног времена у социјалном. Идем код Ање. Требао би да је јебем. Баш ми се нешто пријебало. Опасно ми се пријебало. А шта ако ми опет разбије лампу о главу. Или ми је разбије нечим другим. Пикслом. Ризиковаћу. Ања отвара врата, улазим. Мирише, одморна, весела, наспавана, какве су рибе иначе. - Ајде бре, где си. Где си био јуче? – - Ма у болницу, пала она Зорка на мене, да те не давим, углавном ужас. – - Како бре пала? Она дебела Зорка? Па, јел` си добро? – - Ма супер сам. Мало ребра нагњечена. – - Јао, дај да видим. Јао! Легни ту. – - Ето, не види се ништа, ал боли. Немој да притискаш ту. – - Нећу, дај да пољубим. Сада ће да ти прође. – - То може .- Почела је да ми љуби та ребра, а ја сам се сетио колико сам напаљен и да сам хтео да је јебем. Одлучио сам се да ризикујем. Лагано јој хватам бедра. Ћути. Добро је. Додирујем јој пичку врло опрезно преко тренерица. Сад ако ме не одвали неким предметом по глави, никад неће. Неће. Љуби ми она ребра, лиже их, иде на горе. Е, сад сам се и ја ослободио. Гурам јој руку испод тренерица, испод гаћица. Не ломи ми главу. Одлично. Уздише. Одлично. Влажна је. Одлично. Она мени гура руку у фармерице, откопчава их, игра се главићем. Хвала ти Ања. Скинуо сам јој тренерке, гаћице, забио га без пардона. Морао сам да наплатим сав онај ручни рад задњих месеци. Чује се само оно пљескање наших тела, а ја сам псовао у себи онај вибратор, она је стењала. Сетиио сам се дебеле Зорке, шта ли она ради? Па онај доктор, костоломац. Почео је да ми пада. Морао сам да га вратим, да вратим мисли. Знао сам како ћу. Помислио сам на Јану. И све је било у реду. Реко` сам Ањи да се окрене и клекне на колена. Наместио сам јој дупе под правим углом и опет уш`о у њу. Онако свињски. Било је врело у њој, 37 ° је било паклено. Набијала се и она, јаукала нешто. Знам да је друг и да неће да замери. - Сврши унутра, сврши! – Свршио сам за пола минута. Пришла је и пољубила ме. Онако, у уста. Не у образ. Прво јебање после више од две године. - Идем да се истуширам. – - Важи. – - Ти једи нешто, види шта има у фрижидеру. После ћемо да пијемо кафу. – - Аха.- Одакле сада ова промена. Није ми дала да је додирнем толико месеци. Само оним вибратором. Пољубац само у образ. А сада ово. Јео сам рибљу паштету. И јогурт. Размишљах мудро. Питаћу је, или ће ми она рећи. Појео сам пола хлеба. Ксанекс за после јела. Излази Ања. Миришљава, лепа, свежа, као да ништа није било. Баш јој лепо стоје оне мале сисе. Мада ја не волим мале сисе. Трља главу енергично неким пешкиром, па онда трља полако. Па опет енергично. Црна коса јој није толико црна сада када је мокра. Седа да једе. Еурокрем. Онда ме пољубила у образ. - Ања, а како сад све ово? – - Мислиш зашто ти нисам разбила главу? – - Рецимо. – - Па, долази ми момак. И од сутра ћемо се дружити нормално. То је то. – - Мислиш без вибратора. – - Да стоко. Ово ти је био мој поклон јер си био прави друг. – - Никад нисам добио лепши поклон. – - Знам. Једва чекам Александра. Долази сутра око поднева. – - Па, шта планирате? – - Причали смо о томе да ја завршим факултет, да дам још ових 5 испита, па ће он да ме запосли. Има неку везу. Нашао пос`о у Нишу. Живећемо заједно. Ма биће супер. – - Наравно да ће бити супер. – - Једва чекам да га упознаш, свидеће ти се. – - И ја једва чекам. – Болео ме курац да га упознам. Тог мудосера. - Ајде да пијемо кафу, јел без шећера, нормално ? – - Без шећера, црну, најцрњу, горку, најгорчу. – Кафа је добрано описивала мој живот. Пили смо кафу, смејали се још неко време. Ања је хтела да гледамо неки филм. Мој омиљени филм. ``Вечити сјај беспрекорног ума``. То је једна јако добра ствар у вези Ање која ми се јако свиђа. Воли добар филм. Укључила је компјутер, систем се подиг`о, пустила је филм. Лежали смо, нисмо се дизали и скоро без речи гледали. Филм који смо гледали толико пута. И пили пиво. Завршио се. Ањи се причало. - Андрија, је`л могу да те питам нешто? – Није ми се свиђало како то звучи, некако лагано, плашљиво. - Нормално да можеш. – - Зашто сте ти и Јана прекинули? – Е јеби га. Мучнина је одмах била ту. Облаци су се скупљали. Као да чујем вране. - Временом. Очи су јој умрле на крају. – - Умрле? – - Па да. Једног дана више ништа нисам видео тамо. – - Како то ништа? – - Нисам видео себе, само умор од мог присуства, није било ничега. – - Мислиш да те више није волела. – - Не знам, није то тако просто. Временом сам је убио. Убио сам живот у њој. Исисао сам јој енергију. Видео сам да више не зна ни ко је она сама. Да не зна шта јој се десило. Да се питала, а после и увидела да је због мене таква. Није више било моје Јане пуне живота. Питала се , вероватно, да ли може да буде срећна. Шта да кажем. Морао сам да пустим. – - Ти мислиш да си ти крив? – - Има ли нешто за шта нисам крив? – - Шта си радио после ? – - Куповао сам новине која она купује свки дан. – - Зашто ? – - Да знам шта она чита тог дана, тако бих јој био ближи. – - То је смешно. – - Можда. – - Уствари и није, има смисла. – - Можда. - Ања се потпуно сјебала од ове приче. Привила се ближе уз мене, целим телом. Притискала ме својим малим сисама. Грејала ме, као да хоће да ме заштити од нечега. Не схвата да је мој убица у мени, да се џабе труди да ме заштити од нечега споља. Мене је прича исто сјебала. Онда ми је завукла руку испод мајице, миловала ми стомак, онако другарски. Онда ми је завукла руку у боксерице и само ухватила курац, онако другарски. Онда га је миловала, другарски наравно. Све време је причала да не требам толико да кривим себе. Онда ме је ухватила за муда и корен курца, стискала их, другарски. Онда га је извадила из боксерица, држала, дркала најспорије на свету, причала, онако другарски. И даље прича, и дрка најспорије на свету. Глас јој дрхти, продубљује се. Глас јој је све краћи, ал` ме и даље теши. Прави друг. Приближила је главу ближе курцу , али и даље је причала, тешила ме. Као да је њему причала. Онда више није причала. Почела је да га сиса. Другарски. Светски. Више није могла да издржи. Свукла је брзо шортс, легла, повукла ме на себе, у себе. Уш`о сам у сред вулкана. У Ању. Врелина ме пржила доле, њена гостољубивост на 37 ° била је фасцинантна. Ухватила ми је дупе и управљала њиме. И испуштала познате неразумне звуке. И за минут је била готова, сломила се. И ја сам био готов за минут. Некад је минут већи од живота. Лежала је тако и није ми дала да устанем са ње. Гледала је негде кроз прозор. Мислила је на момка, кривила је себе због овога. - Ања, у реду је. Стварно је у реду. Не брини. – - Ајде да гледамо филм! – Развеселила се. Ваљда схвата да је нити осуђујем, нити кривим , нити тражим било шта од ње. Ваљда је убедила себе да ово није страшно. Да је добра јер је хтела добро мени. Да не вара момка. Можда је била у праву. Свеједно, постаје хистерично срећна. Ја уопште нисам срећан. - Хајде изабери филм? – - Велики Лебовски. – - Може. И, Андрија? – - Молим? – - Какве су то птице напољу, шта им је одједном? – Постао сам свестан . Сетио сам се да сам их чуо још када сам почео да причам о Јани. Језа, знојим се. - Ма вране, пусти то. – - Па шта хоће? – - Не знам, ништа. Ајде да гледамо филм. – Знао сам шта хоће. Знао сам да мене чекају. Знао сам да хоће моју крв. Нисам ништа рекао Ањи, мислила би да сам луд. Мада то и овако мисли. Отишао сам до клозета, знојио се. Брзо сам затворио прозор да не уђу вране. Кружиле су око прозора, али нису ушле иако је прозор био отворен. Зашто? Зашто? Сео сам на ивицу каде и размишљао. Остацима мозга. Пет минута, десет. Да, то је. Унутра је била Ања која је волела живот и била је самном. Вране су ме нападале када сам и сам желео смрт, или сам бар био равнодушан, сјебан, очајан. Тада су долазиле. Хтеле су да пију са баре очајања, а ја сам био та бара. Био сам јебена мочвара, у најмању руку. Као нека врста оклопа, Ања је била штит за мене у овом тренутку. Ипак сам одлучио да прозор оставим затворен. Откуд знам, жене су зајебане, можда одједном одлучи да се сјебе, и шта ћемо онда ? Реално, за то је било мало изгледа, Ања је уживала у животу, била је добра особа, онаква каква ја никада нећу бити. За мене је лудило увек био могући излаз. ...

shvatio [Odgovori]

shvatio sam, covece, ovo je sve jedan tekst...NASTAVI!!!

i smanji postove, tesko se citaju.

GABA nedir, bu asit ne işe yarar? Genel bakış ve tavsiyeler [Odgovori]

GABA unterbricht Nachrichten, die mit extremen Stimmungen zusammenhängen. Mit anderen Worten: GABA beruhigt Ihr Nervensystem und hilft Ihnen, nicht übermäßig ängstlich zu werden oder sich zu fürchten. Wenn Nachrichten, so genannte "Aktionspotenziale", von einem Neuron empfangen werden, wird die Nachricht über eine Reihe von Schritten an ein anderes Neuron weitergeleitet. Etwa 30 bis 40 % der Neuronen enthalten jedoch GABA.1 Diese werden als GABAerge Neuronen bezeichnet. Wenn GABAerge Neuronen eine Nachricht erhalten, setzen sie GABA in den Synapsen frei, an denen die Nachricht weitergegeben werden soll. Die Freisetzung von GABA setzt eine Reaktion in Gang, die es unwahrscheinlicher macht, dass das Aktionspotenzial an andere Neuronen weitergeleitet wird.3 Die GABA-Aktivität dauert nur Millisekunden, aber sie hat erhebliche Folgen. Im Gehirn führt sie zu einer beruhigenden Wirkung. Im Rückenmark ermöglicht dieser Prozess die Integration sensorischer Informationen, was bedeutet, dass das Nervensystem die von den Sinnen eingehenden Informationen verarbeiten und organisieren kann. https://svetka.info/gaba-dell-integratore-italiano.html Für sich genommen sind die Erfolgsgeschichten der Verbraucher, die GABA-Ergänzungen kaufen, bedeutungslos, aber zusammen mit den Forschungsergebnissen zeigen sie vielleicht, dass an diesen Ergänzungen etwas dran ist.