part part part part part part part
Људи су се жртвовали једни за друге, могао сам то да видим свуда. Водили су стваран живот. Ја се нисам жртвовао ни за кога, ни за шта. Самоћа ме гуши, а опет има неке перверзне насладе у свему томе. Имам 1000 година, поглед болесника из кревета, из неке болнице, вера ми је мртва. Заглављен сам, не могу даље. Малигни човек. Морао сам да бежим. Али нисам могао из болничког клозета. Био сам на дну јаме. Колико год пружао руке према отвору нисам могао да досегнем. Колико год цвилео нико ме није могао чути. Могао сам само да гледам светлост месеца и замишљам срећу. Могао сам само да гледам светлост сунца и замишљам живот. Из те јаме у којој сам био. Цвилео сам као кер, нисам више био сигуран ни да желим помоћ. Нисам више био сигуран да желим да видим пролеће. Опет сам отишао предалеко, упадао сам у неку психичку рупу. Мука ми је, знојим се. Појавила се добро позната језа. Чуо сам их како гракћу. Чуо сам њихова крила. Јато црних врана лети право на мене. Улећу кроз прозор и ударају ме у тело. Насељавају у мене страх, беду, пустоше ме. Вриштим. Ударам их, без реда, млатарам. Желим да живим, шутирам птичурине, ударам их. Одлазе, плачем. Ипак нешто осећам. Био је ово трећи напад врана, најгори до сада. Знао сам, док год им не будем дозволио да се уселе у мене, живећу. Док год будем хтео да се борим, живећу. Истрчао сам из клозета. Бежим од мириса клозета, болнице, болесника, од осећаја да ћу да се заразим ако дотакнем било шта. Али од најгорег нисам могао да побегнем. Себе свуда вучем са собом. Долазим до познате зграде у болници. Сувише добро познате. Укопао сам се у месту. Ноге од две тоне. Гледам у прозор другог спрата, нефрологија. Зграда нефрологије. У тој соби, иза тог прозора, у тој згради је умро мој отац у најстрашнијим боловима које сам у животу видео. Умирао је месецима. Умро је сам. Никога није било поред њега. Никада у животу му нисам рекао да га волим. Сломио сам се и сео на клупу. Пожелео сам да се вране врате. И да ме сјебу. ... Следећег јутра сам дошао на посао уобичајено забринут, уобичајено надркан. Са класичном главобољом. Са огромним подочњацима. Симптоми несанице због лекова, најразличитијих врста и боја, облика и величина. Почињем да нижем степенице социјалног осигурања. 103 укупно до четвртог спрата. И тако свако јутро. Ево га, наравно, Никола. - Где си брате, јел` си се убио јуче ? – - Ма јок, нисам излазио нигде. – - Брате, ја сам се све упропастио. Мислим да ћу да повраћам, ајде са мном. – - Па шта ћу ти сад ја, не повраћа ми се! – - Знам, ал` сам навик`о да повраћамо заједно, ајде, молим те! – На ово нисам имао шта да додам. Пошао сам са Николом. Јебига, кад не може да повраћа без мене. Повраћао је као змај, орило се на све стране. Колеге су пролазиле поред клозета, крстиле се, смејале. Николина песма је трајала. И, крај. - Брате, јуче смо сели од пет у кафану. Ја , другар, и једна риба, брате. И пили смо до сад, до малопре. Израчунали смо све. Седели смо скоро 15 сати. А јел` знаш кол`ко треба авиону до Америке, брате, а? Треба му 6 сати до Њујорка, брате. Значи да смо ми два пута ишли у Америку и назад. Уствари једном. Отишли смо и вратили се. Схваташ колк`о смо пили. А , брате ? - - Цар си, нема шта! – - Све сам се унаказио. – - Најбоље је да идеш кући, питај да те пусте. – - Можда. А чујем да си јуче мог`о да погинеш. – - За мало. – - Цело социјално само о томе прича. Сви се у ствари чуде како си преживео брате, ипак је то Зорка, еј, ЗОРКА! – - Не знам шта да кажем, преживео сам, шта сад могу. – - Сви ти се диве, прави си јунак. – - Шта ћу. – У канцеларији све нормално. Ваздух у диму цигарета. Палим компјутер, дижем све системе, укуцавам све шифре. Пијем кафу. Разговори уобичајени. - Јел` си видео јуче Тотенхем. Из икса. Па Дортмунд 2П+. Изашо мајстор. Четри хиљаде, ко ти даје данас? – - Ја сам пук`о око `иљаду и по за викенд. Јебем ли га како ћу се извадим. – - Јебати кладионицу. Ја сам се па напио, па сам после оправљао жену, уништио сам је. – - И ја сам јуче оправио девојку. – - Мени је Аз Алкмар тако јебао матер, да никад више нећу да их играм. – - Мој другар изаш`о 15 хиљаде. Играо Леверкузен 0-2, 2П+ Лацио, Ајакс 4 – 6, Рел 2 – 2, ухватио XП Барселону. Мајстор. – - Ја јуче се успава, па сам се пробудио око три, па сам оправљао жену, она као спавала, па сам псовао Бриж целу ноћ.. – - Ја сам направио зорњак. – - Мене да зајебете сви, нервозан сам опасно. – Искључио сам се и куцао нека решења, неке глупости, неке обрачуне. Неке странке улазе, излазе. Углавном разговарамо ако је странка пичка , и то добра. А нама су скоро све добре. Не знам како се све те рибе, жене, курве, пичке, домаћице, књиговође, пичкетине, осећају када уђу код нас - а знају да сви бленемо у њих. У њихове сисе, дупета. Ваљда им стално улази па се не осећају никако. Само што се затворе врата. - Леле брате, јел` си вид`о која пичка. – - Леле, срамота. – - Покидао би је. Крвнички би` је кидао. – - Леле. – - Шта би` јој ја радео... – - Та се јебе к`о ненормална, види се! – - Баш ти знаш како се она јебе, не сери! – - Знам брате, знам. То што ти не знаш, то значи да не јебеш и да си педерчина, девојчица - И тако. Мобилни коначно даје знаке живота. Порука је стигла. Ања. Да дођем на кафу после. Куцкам поруку. Долазим. Да`л да одем у 101 код Зорке да видим како је? Нећу. Боље сутра. Пола четри, моје омиљено време, крај радног времена у социјалном. Идем код Ање. Требао би да је јебем. Баш ми се нешто пријебало. Опасно ми се пријебало. А шта ако ми опет разбије лампу о главу. Или ми је разбије нечим другим. Пикслом. Ризиковаћу. Ања отвара врата, улазим. Мирише, одморна, весела, наспавана, какве су рибе иначе. - Ајде бре, где си. Где си био јуче? – - Ма у болницу, пала она Зорка на мене, да те не давим, углавном ужас. – - Како бре пала? Она дебела Зорка? Па, јел` си добро? – - Ма супер сам. Мало ребра нагњечена. – - Јао, дај да видим. Јао! Легни ту. – - Ето, не види се ништа, ал боли. Немој да притискаш ту. – - Нећу, дај да пољубим. Сада ће да ти прође. – - То може .- Почела је да ми љуби та ребра, а ја сам се сетио колико сам напаљен и да сам хтео да је јебем. Одлучио сам се да ризикујем. Лагано јој хватам бедра. Ћути. Добро је. Додирујем јој пичку врло опрезно преко тренерица. Сад ако ме не одвали неким предметом по глави, никад неће. Неће. Љуби ми она ребра, лиже их, иде на горе. Е, сад сам се и ја ослободио. Гурам јој руку испод тренерица, испод гаћица. Не ломи ми главу. Одлично. Уздише. Одлично. Влажна је. Одлично. Она мени гура руку у фармерице, откопчава их, игра се главићем. Хвала ти Ања. Скинуо сам јој тренерке, гаћице, забио га без пардона. Морао сам да наплатим сав онај ручни рад задњих месеци. Чује се само оно пљескање наших тела, а ја сам псовао у себи онај вибратор, она је стењала. Сетиио сам се дебеле Зорке, шта ли она ради? Па онај доктор, костоломац. Почео је да ми пада. Морао сам да га вратим, да вратим мисли. Знао сам како ћу. Помислио сам на Јану. И све је било у реду. Реко` сам Ањи да се окрене и клекне на колена. Наместио сам јој дупе под правим углом и опет уш`о у њу. Онако свињски. Било је врело у њој, 37 ° је било паклено. Набијала се и она, јаукала нешто. Знам да је друг и да неће да замери. - Сврши унутра, сврши! – Свршио сам за пола минута. Пришла је и пољубила ме. Онако, у уста. Не у образ. Прво јебање после више од две године. - Идем да се истуширам. – - Важи. – - Ти једи нешто, види шта има у фрижидеру. После ћемо да пијемо кафу. – - Аха.- Одакле сада ова промена. Није ми дала да је додирнем толико месеци. Само оним вибратором. Пољубац само у образ. А сада ово. Јео сам рибљу паштету. И јогурт. Размишљах мудро. Питаћу је, или ће ми она рећи. Појео сам пола хлеба. Ксанекс за после јела. Излази Ања. Миришљава, лепа, свежа, као да ништа није било. Баш јој лепо стоје оне мале сисе. Мада ја не волим мале сисе. Трља главу енергично неким пешкиром, па онда трља полако. Па опет енергично. Црна коса јој није толико црна сада када је мокра. Седа да једе. Еурокрем. Онда ме пољубила у образ. - Ања, а како сад све ово? – - Мислиш зашто ти нисам разбила главу? – - Рецимо. – - Па, долази ми момак. И од сутра ћемо се дружити нормално. То је то. – - Мислиш без вибратора. – - Да стоко. Ово ти је био мој поклон јер си био прави друг. – - Никад нисам добио лепши поклон. – - Знам. Једва чекам Александра. Долази сутра око поднева. – - Па, шта планирате? – - Причали смо о томе да ја завршим факултет, да дам још ових 5 испита, па ће он да ме запосли. Има неку везу. Нашао пос`о у Нишу. Живећемо заједно. Ма биће супер. – - Наравно да ће бити супер. – - Једва чекам да га упознаш, свидеће ти се. – - И ја једва чекам. – Болео ме курац да га упознам. Тог мудосера. - Ајде да пијемо кафу, јел без шећера, нормално ? – - Без шећера, црну, најцрњу, горку, најгорчу. – Кафа је добрано описивала мој живот. Пили смо кафу, смејали се још неко време. Ања је хтела да гледамо неки филм. Мој омиљени филм. ``Вечити сјај беспрекорног ума``. То је једна јако добра ствар у вези Ање која ми се јако свиђа. Воли добар филм. Укључила је компјутер, систем се подиг`о, пустила је филм. Лежали смо, нисмо се дизали и скоро без речи гледали. Филм који смо гледали толико пута. И пили пиво. Завршио се. Ањи се причало. - Андрија, је`л могу да те питам нешто? – Није ми се свиђало како то звучи, некако лагано, плашљиво. - Нормално да можеш. – - Зашто сте ти и Јана прекинули? – Е јеби га. Мучнина је одмах била ту. Облаци су се скупљали. Као да чујем вране. - Временом. Очи су јој умрле на крају. – - Умрле? – - Па да. Једног дана више ништа нисам видео тамо. – - Како то ништа? – - Нисам видео себе, само умор од мог присуства, није било ничега. – - Мислиш да те више није волела. – - Не знам, није то тако просто. Временом сам је убио. Убио сам живот у њој. Исисао сам јој енергију. Видео сам да више не зна ни ко је она сама. Да не зна шта јој се десило. Да се питала, а после и увидела да је због мене таква. Није више било моје Јане пуне живота. Питала се , вероватно, да ли може да буде срећна. Шта да кажем. Морао сам да пустим. – - Ти мислиш да си ти крив? – - Има ли нешто за шта нисам крив? – - Шта си радио после ? – - Куповао сам новине која она купује свки дан. – - Зашто ? – - Да знам шта она чита тог дана, тако бих јој био ближи. – - То је смешно. – - Можда. – - Уствари и није, има смисла. – - Можда. - Ања се потпуно сјебала од ове приче. Привила се ближе уз мене, целим телом. Притискала ме својим малим сисама. Грејала ме, као да хоће да ме заштити од нечега. Не схвата да је мој убица у мени, да се џабе труди да ме заштити од нечега споља. Мене је прича исто сјебала. Онда ми је завукла руку испод мајице, миловала ми стомак, онако другарски. Онда ми је завукла руку у боксерице и само ухватила курац, онако другарски. Онда га је миловала, другарски наравно. Све време је причала да не требам толико да кривим себе. Онда ме је ухватила за муда и корен курца, стискала их, другарски. Онда га је извадила из боксерица, држала, дркала најспорије на свету, причала, онако другарски. И даље прича, и дрка најспорије на свету. Глас јој дрхти, продубљује се. Глас јој је све краћи, ал` ме и даље теши. Прави друг. Приближила је главу ближе курцу , али и даље је причала, тешила ме. Као да је њему причала. Онда више није причала. Почела је да га сиса. Другарски. Светски. Више није могла да издржи. Свукла је брзо шортс, легла, повукла ме на себе, у себе. Уш`о сам у сред вулкана. У Ању. Врелина ме пржила доле, њена гостољубивост на 37 ° била је фасцинантна. Ухватила ми је дупе и управљала њиме. И испуштала познате неразумне звуке. И за минут је била готова, сломила се. И ја сам био готов за минут. Некад је минут већи од живота. Лежала је тако и није ми дала да устанем са ње. Гледала је негде кроз прозор. Мислила је на момка, кривила је себе због овога. - Ања, у реду је. Стварно је у реду. Не брини. – - Ајде да гледамо филм! – Развеселила се. Ваљда схвата да је нити осуђујем, нити кривим , нити тражим било шта од ње. Ваљда је убедила себе да ово није страшно. Да је добра јер је хтела добро мени. Да не вара момка. Можда је била у праву. Свеједно, постаје хистерично срећна. Ја уопште нисам срећан. - Хајде изабери филм? – - Велики Лебовски. – - Може. И, Андрија? – - Молим? – - Какве су то птице напољу, шта им је одједном? – Постао сам свестан . Сетио сам се да сам их чуо још када сам почео да причам о Јани. Језа, знојим се. - Ма вране, пусти то. – - Па шта хоће? – - Не знам, ништа. Ајде да гледамо филм. – Знао сам шта хоће. Знао сам да мене чекају. Знао сам да хоће моју крв. Нисам ништа рекао Ањи, мислила би да сам луд. Мада то и овако мисли. Отишао сам до клозета, знојио се. Брзо сам затворио прозор да не уђу вране. Кружиле су око прозора, али нису ушле иако је прозор био отворен. Зашто? Зашто? Сео сам на ивицу каде и размишљао. Остацима мозга. Пет минута, десет. Да, то је. Унутра је била Ања која је волела живот и била је самном. Вране су ме нападале када сам и сам желео смрт, или сам бар био равнодушан, сјебан, очајан. Тада су долазиле. Хтеле су да пију са баре очајања, а ја сам био та бара. Био сам јебена мочвара, у најмању руку. Као нека врста оклопа, Ања је била штит за мене у овом тренутку. Ипак сам одлучио да прозор оставим затворен. Откуд знам, жене су зајебане, можда одједном одлучи да се сјебе, и шта ћемо онда ? Реално, за то је било мало изгледа, Ања је уживала у животу, била је добра особа, онаква каква ја никада нећу бити. За мене је лудило увек био могући излаз. ...
part part part part part part
Чекамо да ме прозову. Око мене све крш и лом. Буквално. Поломњене кости. Поломљене руке, ноге. Тетиве покидане, сломљена колена. Пет хиљада штака. Полиција и неки доктори довозе неког лудака који је скочио кроз прозор луднице са очигледном намером да себи одузме живот. Схватио човек. Лежи завезан, са оном крагном на врату, на оном покретном кревету са точкићима где ћемо свакако сви да се провозамо у животу. Кад тад, сви ћемо бити вожени. У то не сумњам. Сав крвав, к`о да је изашао из битке . Која ли је курва њему сјебала живот ? Можда је сам себи сјебао живот, понекад ти не треба жена за то. Гледа ме оним стакластим лудим очима. Нешто мумла, бале му цуре из устију, покушава да ми каже нешто. Гледа ме у очи, ако је то уопште поглед. Можда види лудака у мени, ми се нањушимо, осећамо се. Псета смо ми. Мора да је то. Онда су га увезли преко реда, па после извезли, исто онолико лудог, па можда и луђег. Са пуно завоја, али завоји не могу да зауставе лудило које га је инфицирало ко зна како. Много је начина... - Андрија Филиповић ! – Коначно су прозвали моје величанство. Улазим унутра. Кланица. Свуда крв, завоји, смрад. Ћелави доктор са моћним грудима и длакавим снажним рукама. Около много сестрица. Све ружне. - Шта ти `оћеш ? – - Ребра ме боле, пала жена на мене. – - Што си се женио? – - А, ха, ха, ха. Сестрице се смеју. Доктор је очигледно овде био главни баја. Гарант их јебе све по реду. У било којој смени. - Нисам ожењен, друга жена је пала на мене, заправо она је као зграда. – - А, значи ниси ожењен. А зашто ? – - Ниједна није толико очајна. – - Ма не сери. Ја сам се два пута женио, а можда ћу још неки пут. – Сестрице умиру од смеха. Гарант се нека од тих јадница нада да ће баш њу да ожени овај курчевити доктор костоломац. Хумор му је иначе примерен оним глупавим домаћим серијама које наш народ гута. Народ увек гута. Кад се не смеје , онда плаче. У овој месари се изгледа сви добро забављају осим мене. Побеснео сам. Драо сам се. - Нећу никад да се женим, не желим ником да упропастим живот. Не желим да мене криве за свој пропали живот. За своје поразе. За своја мучна јутра. Мучне дане, вечери, ноћи. Не желим да будем део нечијег приватног пакла, да мене виде као кривца и као врата за тај пакао. А ти ми погледај ова ребра ако `оћеш, ако нећеш ја одо`. – - У, ајде, смири се. И шта то уопште причаш. Дај да видим та твоја ребра. – Гуске се више нису церекале. Гледале су ме као лудака. Оне мене. Еј, оне мене. Па како да не попиздиш и не поцепаш им гузице. Надам се да ће им сви доктори на ортопедији развалити буље, а када они заврше онда долазе и пацијенти па настављају. Ако не могу, имају штаке па нек се сналазе. Ал` не на мртво, штета да се баце. Него да их одваљују таман да се одржавају у животу. Мислим да лудим. Заиста сам замишљао те сцене. Рендген. Два нагњечена ребра. Ништа озбиљно. Да је Зорка лежала на мени још неко време, било би много горе, а овако само два ребра. Добро. Отишао сам у клозет. Нормално. Хтео сам да зовем Јану. Није било смисла, она је бивша. Можда је променила број мобилног ? Онај очајан живот са мном је свакако заменила бољим. Бољим у било којој варијанти. А опет бих јој се нешто жалио , па би само била сигурнија у своју одлуку да ме откачи. И почне да живи, како је рекла. ``Твоје депресије, твоје болести, докле више? Твоја импотенција ? КОЈА импотенција ? Па твоји страхови ? КОЈИ страхови ? КОЈЕ болести ? Ништа од тога не постоји. Не могу више, ти нећеш да се промениш. Мислиш да је мени лако? Да се не трудим? Шта када буду наишли прави проблеми за 20 година , а ми смо губили време са твојим измишљотинама?`` Један од разговора са Јаном неколико месеци пре раскида. Пре најсрећнијег дана у њеном животу. Пре две године. Пре њеног новог рођења. Јер само познавати мене било је равно хиљадугодишњем повраћању. Код мене бар пали, када год се погледам у огледало – повраћа ми се. Зато сам и диг`о руке од гледања у огледало. Зато се бријем на слепо. Зато никад нисам добро избријан. Зато нисам човек. Лудило постоји. Ја сам његов репрезент. Сео сам на плочице болничког клозета. Није ми било битно. Облаци су се навлачили. Чуо сам птице. Јана је била жена коју је требало волети, а ја сам био клинац. Она је била савршенство у сваком погледу. Ја сам труо. Јана је била сам живот, ја сам убица живота. Хтео сам да зовем Ању. Помислио сам на онај вибратор и жеља ме је прошла. Гледао сам неко време себе у огледалу клозета. Текле су ми неке вреле, глупе сузе. Нимало ми се не свиђа шта видим. Посматрао сам своју глупу фацу. Ни она ми се не свиђа. Посматрао сам живот. Ни он ми се не свиђа. Био сам Велики Посматрач Живота. Никада га нисам стварно пробао. Други су га стварно живели, други су били срећни, други су чак имали породице. Други су путовали. Другима нису били потребни лекови за смирење да би преживели. Други су ишли на концерте, на фестивале, на Егзит, у Београд. Другима нису били потребни лекови против болова. Друге није болела глава свакога дана. Други су ишли на море. Сваке године. Други су возили кола. Други нису имали поремећај личности. Други су обилазили стране земље. Други су се разумели у струју. Ја се нисам разумео ни у шта. Ја сам све посматрао. Све пролази крај мене и то је у реду. Ништа не желим. Мрзим све јер ме сви мрзе. Или ја тако желим да видим. Одлучио сам да свима усерем дан. Скинућу сваки осмех који видим, а срећне ћу ујести за муда. На мом менију овог дана је само огорчење. Све се на крају сведе на огорчење. Опет сам чуо птице, све ближе. ...
part part part part part
Отиш`о сам у канцеларију 101 код тета Зорке да ми измери притисак, било ми је лоше. Тета Зорка, хипохондар и покретна апотека као и ја, пушила је и седела. Пушила је као и сви дебели људи. Врло полако. Са оним изгубљеним, носталгичним погледом. Погледом дебелих пушача. Носила је апарат за притисак и на послу. И своје дупе од 200 килограма је такође носила. Нон – стоп запитана због чега је болесна. Нон - стоп је јела нешто. Има обичај да поједе буквално тепсију бурека за доручак, пар јогурта и да ми онда каже : - Mучи ме желудац, а слабо и једем!- Таква је она. - Добро јутро Андрија, ужасно изгледаш! – - Знам, измери ми притисак. – Мери, пумпа, не верује. Па опет. Па опет. Пуца ми рука. - Леле синко, 170 / 110. Шта ти је, куку? – - Лоше ми тета Зорко, најеба` га, а сад морам опет да повраћам. – - Јадни синко. – - Чекај да опет измерим! – - Џабе мериш, мени је увек лоше, ја не желим да ми буде добро. – - Немој тако, биће боље. – Опет пумпа, врти главом, лелече. Фасцинирана болестима. Није требала да ради у социјалном, требала је да буде доктор. Дебели доктор. Узима неки колач и ставља га уста. Мрви га својим чељустима. - Зорко, пуштај ме, повраћа ми се! – - Оћу синко, ал` се овде нешто запетљало. – Покушава да ми скине она црева са руке, не успева. Ставља сад неки краставац у уста. Жена је носила и туршију на пос`о. Каже да је мучи горушица, па да јој кисело помогне. Била је луда, ту нема сумње. - Готов сам, Зорко! – дошло ми је до гуше. - Издржи. – Нисам могао. Почео сам да повраћам у груди тета Зорке,ако су то уопште биле груди, завезан за њу апаратом за притисак, за руку, оним цревима. Пао сам јој на груди, обгрлио сам ту планину од жене. Почела је да вришти, онако како дебели људи вриште, некако је скочила та планина од тета Зорке и вучена силом скока и гравитације почела да пада преко мене. Из уста јој испадају мрвице нечега што је јела у том тренутку. Избезумљен видим најаву свог краја, али немам где. Она још јаче вуче апарат и самим тим пада на мене. Близу 140 килограма на мојих шездесет и нешто. Треснуо сам о патос и даље повраћајући, а она на мене вриштећи као биволица. Губим ваздух који ионако немам, губим и свест, и нешто ми пуца у ребрима. Вероватно се не видим испод ње, а мислим и да умирем од њене тежине. Секунде су у питању. У канцеларији су људи почели да вриште, можда су присуствовали убиству из нехата. Убиству тежином. Убиству где је сало главно оружје. Мртав ћу се купати у масти. Из њених устију је и даље нешто испадало, помислио сам на Ањину пичку и вибратор, не знам зашто. Почели су да је дижу са мене, њих пет шест мушкараца, морали су баш да запну. Требала им је дизалица, а не мишићи. Скуцкао сам испод те планине ко псетанце. Сво то драње је привукло и шефа. - Шта се то дешава, јел` сте нормални ?- - Шефе, Зорка је пала на Андрију! – - Шта ?- - Стварно, саплели се, шта ли! – - Андрија, јел` си жив? – - Једва. – - Не могу да верујем да си жив. – - Ни ја. – Зорку су поставили да седи, а она је дохватила неке колаче јер јој пао шећер од узбуђења. Мени је мало било жао што нисам погинуо, а опет умрети тако срамно, под тежином кита, није било за мене. Сувише је брзо, а мени предстоји мучење, у то нисам сумњао. Тета Зорка би била милост, а ја сам заслуживао много горе. А лоша реклама за социјално, такође, није ишла у прилог убиства. Видим чланак у новинама. ``У Заводу за социјално осигурање у Нишу, радник – слон, чувена тета Зорка је у преподневним часовима усмртила млађахног буљаша Андрију Филиповића , испеглавши га својом тежином, јер је пала на њега. Андрија за живота очигледно није знао са женама, поготову кад су на њему и кад теже тону. А није знао са њима ни кад су добре рибе. Призор је стравичан, његови остаци на поду такође, па овом приликом нећемо показати слику онога што је остало од Андрије. Нећемо показати његову слику ни када је био жив јер је био обична вашка.`` - Јел` ти добро, како ти је? – Шеф је искрено бринуо. - Није ми баш најбоље, боле ме ребра, а и све остало. – - Ништа, сада ће неко да те одвезе у болницу. – ....
part part part part
Такси ``калимеро``. Таксиста ме гледа испод ока, надркано. Ко га јебе, ја ћу можда да умрем, не могу да размишљам о њему, кретен. Само да жив стигнем до оне зграде, мог посла, глупог социјалног. Молим се да се не исповраћам у таксију. Молим се да се не исповраћам до канцеларије. Молим се да се не исповраћам по људима. Мада многи заслужују. Сад се молим да се исповраћам по људима. Седам за сто, нико ме и не примећује. Одлично. Тако је целог живота. Палим компјутер, дижем систем, дижем програме, укуцавам шифре, оне јавне и оне тајне. А сад у клозет да исповраћам душу. Улазим у клозет, мој мили спас, центрирам рупу, повраћам и задње црево што га имам. Сузе на све стране, излази кроз нос. Гледам у ону рупу, схватам. Целог живота ћу се суочавати са невољама. Рупа ми каже да сам у праву. И да ће ме она чекати целог живота. Зашто нисам опет дете, па да не знам шта ће бити сутра ? Или да се надам нечему. Овако знам да ће ме сутра најмање набити на колац, а надам се да ћу доживети сутра. У суседном клозету још неко повраћа. Ово је ноћна мора, није живот. Знао сам ко је. Колега из канцеларије 78, Никола, он скоро свако јутро повраћа. Он је цар, алкохоличар, ни до чега му није стало, ником није до њега стало. Вредности сам препознавао на километар. Излазимо и један и други из наших клозета. Гледамо се, разумемо се. Ко љубавници. Поздрављамо се. Ред покварених предњих зуба у чељусти мога саборца. Одвлачим се до канцеларије. За мој сто две странке, чекају, траже нешто, нека своја права, шта ли. Сад ћу да им дам права. - Шта је ?- - Послали су нас одоздо код вас да нам анализирате стање, јер се не слажемо са стањем из 2005 године, пет месеци су лоше обрачунали. – - Да видим. – - Ево. – Ту сам срао следећих 15 минута, објашњавао ко зна шта, нисам могао ни главу да подигнем да их погледам у очи. Болела ме и глава и очи. Нисам ни смео да правим нагле покрете главом, да се не исповраћам. Јер мучнина се опет враћала, мени се мучнина увек враћа, из овог или оног разлога. Остатак канцеларије је био у сличном стању. Крвавих очију, надркани, сјебани. Већина није прошла тикете на кладионици. Зајебао их Реал, издао их Ливерпул, Фулам полудео. Ленс им сјебао појачање. Јебига, викенд. ``Ноћас сам растурио жену. Јебао сам је од један до пола четри.`` `` Мирко, јебала те Дрогеда, јел` сам ти рек`о да играш Севиљу, Јел` сам ти рек`о.?`` ``Ја сам направио зорњак јутрос. Само се натртила, ја сам се уденуо и то је то.`` ``Пук`о сам за један го, јебо ме Келн.`` ``Мени било жао да ставим на Милан 500 кинте на сингл, а он дош`о из 1 – 1.`` ``Кад си штекер, плус и пешован, пешко.`` ``Еј, ти да ме зајебеш. Теби жена не да да укључиш телетекст.`` ``Ајде иди купи розе мајицу.`` ``Ма пуши ми курчину.`` ``Јеби се гејчино.`` ``Е, смараш мајмуну један. И пусти ту музику.`` ``Сисај.`` Опет ми је било мука. Дао сам колеги ове несрећне странке, а ја сам отиш`о до клозета. Опет. До своје рупе. Другу рупу нисам имао. Нисам више јебао, нисам више осећао, насмејао сам се задњи пут пре милион година, а од рупа је само клозет био ту. Нешто најближе жени за мене је рупа од клозета, и дуго ће бити тако, знам то. Тамо је Никола већ повраћао, по ко зна који пут. Ја сам почео по други пут. Као подршка. Сада се чуло ригање у пару. Као топови из првог светског рата. Као нека стравична симфонија стравично пропалих људи. Истина је да смо стравично пропали, о симфонији није могло бити речи осим ако ниси луд. Мислио сам да ћемо и ја и Никола умрети од повраћања, чуо сам га како плаче. Јебига, и мени се плаче, али ја сам исплакао своју туру у мајицу бивше девојке. Исплакао сам још много што - шта због ње. Андрија – Плачко. Андрија – Пичка. Није било више суза. Није било више смеха. Нисам био више клинац. На жалост, пук`о сам. Не могу сада сви пијанци да плачу, на шта ће личити Ниш, на шта ће нам личити мајчица Србија ? У рана јутра хиљаде људи би ходало и плакало наоколо. Чему би онда луднице служиле ? Не би смели овако да каљамо светло наслеђе мамурлука, наслеђе за које су се још наши дедови, пра, чукун, ко зна који све дедодови и које све титуле испред њихових имена бориле вековима. Немилосрдно испијајући све што се сипа у чашу.
part part part
Ању знам неколико година. Луда скроз. Али добар друг. Пар пута ми је баш помогла. Црна коса, опасно дупе, мале сисе, доказ да није савршена. Изгрижени нокти. Доказ да је неуротик. Још један плус за Ању. Воли STAR WARS. Воли и свог дечка. Гледа филм ``Прљави плес`` сваке недеље на компјутеру. Студира деценију. Јебе се деценију и по. У дупе га не прима. Воли бабушке. Скупља их. Мрзи свог оца. Изнајмљена собица близу центра, зграде на Тргу Војске. Пола четри. - Поновићу ти правила! – Ања је строга, гласна и пијана. Ја сам уморан, дрогиран, луд. Опака стуација. - Лежим на овој фотељи, нема додиривања. Не можеш да ми видиш сисе. Додирујеш ме једино овим вибратором, знаш већ где да га укључиш, знаш већ где да га гурнеш, брзине знаш да мењаш, знаш већ где да га искључиш. Када кажем доста, онда престани. Знаш шта је било када ме ниси послушао. – Добро сам знао шта је било. Покушао сам да је додирнем, да је јебем, у оваквој ситуацији пре осам месеци. Лампом која је стајала поред фотеље ми је разбила главу. И лампу. Хитна помоћ. Ушивање. Извињавање. Помирење. Бурек у шест ујутру, кафа у пола седам. Рекла ми је да неће да вара дечка. Била је лудак на слободи. А шта ли сам ја био? Пустила је музику из STAR WARS, скинула фармерице и гаћице, остала у зелено – белим чарапицама. Горе није скидала ништа. Извалила се на фотељу, раширила ноге ставивши их на ивице фотеље. По једну на свакој. Спустио сам се на колена, укључио вибратор. Испред мене пакао њене пичке и узрок свег нашег страдања на свету. Прво сам лагано додиривао клиторис, док је он лагано бубрео, ширио се, постајао велики, црвен. Влажи на све стране. Мирис на све стране. Гурам вибратор, центиметар по центиметар. Ања уздише, дере се, увија. Диго ми се, пући ће. Напољу пролазе ретка кола. Вибратор вршља по њој, у њој. Нестаје негде дубоко у њој, па излази. И ја сам могао да нестанем у њој. Не смем никако да је додирнем рукама, ничим, само вибратором. Не жели да вара момка. И ето, није га варала. Нарастајуће лудило у мојој глави. Тема из STAR WARS се понавља већ трећи пут. Па четврти. Ту негде је и Ања готова. Извила се, драла се.Опустила се. - Доста. - Као да ја нисам знао да је доста. Бар нисам потпуни морон. Примакла ми се и пољубила ме у образ. - Хвала Андрија, прави си друг. – - Ма ништа, увек. Него, шта ћу ја, пући ћу? – - Ево ти папирне марамице, издркај га. Ја ћу да гледам, то је све. – Извадио сам га из фармерица и дркао клечећи ту пред Ањом. Био сам готов за минут, она је гледала и смејала се к`о дете. - Ето, обриши се сад и опери руке. – - Ниси нормална, а нисам ни ја кад ово радим. – - Ма опусти се, не варам момка и тачка. Преспавај на оном кревету, не мораш кући. Можемо сутра после доручка да идемо код Иване.- - Ма јок. Имам неке обавезе сутра. Морам на пос`о. – Испратила ме до врата, пољубила у образ, опет терала да преспавам, одустала, затворила врата. Ово ме је излуђивало. Једва чекам да јој се врати момак, да прекинем ову болештију од глупости. Пошао сам кући пешке. Уморан сам од свега. Од самоће. Вране лете около. Језа. Вране. Осећао сам како опет упадам у неку рупу. Зној, мучнина. Тежак ваздух. Само да ме не нападну опет. Немам снаге да млатарам рукама, да се борим. А оне су сваким даном све бројније. И све агресивније. Ветар дува све јаче, тера папире и говна са улице, значи и мене, говнара поглавара. Улазим кући, а процедура је следећа. Флаша воде поред кревета, литар, да се угасим. На столу поред кревета више врста таблета. Из добрих разлога. Имам огромно искуство. Успављујем се из момента, устајем за два сата, да идем на пос`о. ********************************************************************************************************************* Аларм, мобилни, пола седам. Отварам очи, пуцају два, три капилара у оку. Пуца глава. Пуца ми за цео свет. Целом свету пуца за мене. Флаша воде, оде четвртина. Из лежећег положаја, нормално, не могу да се усправим. Постоји ли разлог да преживим данашњи дан ? Као професионалац, гутам два ксанекса да смирим рад срца које бије к`о блесаво. Чекам пет минута. Кафетин за главу. Пропранолол за смиривање срца. Аспирин за мамурлук. Мука ми је, повраћа ми се. Ранисан. Ако овако наставим, неће бити места за јогурт, а за јогурт увек мора бити места. Увек. Где ми је мобилни? Шта ли ће ми па мобилни ? Да неће неко да ме позове, да пошаље поруку можда ? Једно парче чоколаде. Па друго парче чоколаде. Да дигнем шећер, искусно сам ја говедо. Знам шта треба. Патка мртва, није јој ни до чега. Мени није ни до чега. Ником није ни до чега. Шта да обучем, глава ми је огромна. Како је могуће да ми је глава ове величине ? Зашто нема ваздуха ? На мени мајица моје бивше девојке. Јанина мајица. Одавно бивше. Тако сјебаног у рано јутро преплавила су ме осећања - пичкопаћеничка. Гледао сам мајицу и плакао. Онда је љубио. Стара мајица. Стара љубав. Немам срца да је бацим. Јер сам пичка. А сада немам ни срце. Прекрио сам лице мајицом. Покушавам да осетим Јанин мирис. Мирис њене коже. Ал` не иде то тако. Болесно, забрињавајуће. Пун лекова, пун алкохола, некако још увек пијан, крвавих очију, надувен од суза, брисао сам очи мајицом бивше девојке Јане. Хтела је да живи, а не да губи време са мном. Била је потпуно у праву. Седам сати. Закаснићу на глупи посао, морам да зовем такси јер нисам у стању да ходам. ....
part part
Седма тура је стизала и ја сам се питао где ће ми све то стати. Ању то није бринуло јер се убијала од алкохола, смеха, заразно доброг расположења и са неким својим момком од курца. Не са мном. Ја се нисам убијао ни од чега сличног, моји идоли су били другачији. Стрес, брига и несаница. Главобоља и општа нејебачина. Мржња сваке среће. У том тренутку сам мрзео чак и црнце јер имају те огромне паткурине. Остатак друштва за столом је хистерично расположен, свима је добро. Ја бринем, не дам се. Бринути значи остати жив. Бринути се значи имати ниво. Мики је летва, мува Ивану. Каже, продао би кеву само да јој га акне. Шансе да јој се увуче у гаћице су минималне, али онако пијан он би баш да га завуче. Кад си пијан не знаш ништа и знаш све. То је она магија и лаж у којој живимо док нас ујутру не пробуди мучнина. И живот. А од живота нема ништа горе. Њега још нико није поднео, ја дефинитивно немам желудац за живот. Ја сам се усрао од живота. Ивани импонује, њу би стално неко јебао, осећа се као заводница, фатална жена. Ивана је у ствари као неки шалтер на коме нон – стоп има гужве. Као у општини или у реду за издавање личне карте. Или у возу где кондуктер буши карте. С` тим што би овде, нормално, ти редови бушили њу. Мислим, кога она изабере. Она је као и свака друга жена. Под један - мени недоступна. Под два, жели да се свиђа мушкарцима, жели доказ да је још увек добра риба, жели да се момци труде око ње. Да јој дигну цену. А ретко ко је стварно отчепи. Само испадају буљаши. Мики је мува годинама. Буквално. Често ми пијан прича како је Ивана права за њега. После оне његове бивше ``курве``. О њој не прича. Због ње носи неко прстење. Ожениће Ивану, све ће урадити. - Е, матори, да откинем ову Ивану ноћас, а, а ? – - Само напред, харај. – - Е, има да буде кецање невиђено, историјско кецање. Него нешто ми криво, матори, знаш. – - Шта ? – - Криво , ми , матори што ово моје највероватније кецање нема неки песник да гледа, па да, матори, то опева. Да не буде кецање без везе. – - То је оно најгоре. Што твоји подвизи нису словом описани, песмом опевани. – - Е, матори, кол`ка моја кецања нису опевана, жалосно је то. Ево сузе ми иду кад се сетим, сузе. Знаш ти како ја одваљујем мојим буздованом. – - Знам. – - Како ја теслачим матори, откинем их од курца. – - Страдају јадне. – - Да сам био паметан, па да сам наплаћивао по оргазму, сада бих био богат, јебем ти срећу. – - То сигурно. – - Кревети плачу, матори, кревети плачу... Ето, сваких пет, шест месеци морам да купим нови кревет. Кева ме пита шта се то дешава, ал, матори, ја откидам. Кецач број један. – - Не зна твоја кева каквог је јунака родила, ма Србија га нема. Ти си самим тим и највећи српски син. – - Највећи матори, ту си у праву. – Мики, иначе, као нон – стоп кеца и теслачи неке рибе. Мики је изванредан столар, стручно теше дрво. Али рибе слабо теше, или их ја нешто нисам виђао. Нека, тесаће их, па ће му и досадити. Сада се мучи са својом дугом плавом косом. Хоће да пије и да прича у исто време а појео је пола фризуре. Размишљао сам о свим тим рибама које стално траже доказ да су добре рибе. Тако да ништа друго уствари и не раде. Тако што ће мушкарци стално разговарати о њима. Тако што ће мушкарци стално мислити на њих. Скакати кад оне уђу, ломити се око њих. Јер су лепе луткице, имају добре сисе, равне стомаке, одличне ноге. У глави празна јама. И због тога оне мисле да вреде више него друге рибе. Или су бар пуне себе. И мушкарци скачу за њима. Ја не скачем ни због чега. Мени је свега доста. Микију се ипак чини да има огромне шансе. Мене пијанство не заварава. Знам да мени наде нема, не верујем да рибама чак и ласка када их мувам, вероватно им је мука. Сношаја ни за лек. Није да сам луд за њим, али бих ипак хтео да се подсетим како то уопште изгледа. Мада сам и луд за њим. Са собом целог живота носим осећај мучнине који бих најрадије исповраћао у фацу свима који гледају политичке емисије и који се буде срећни и насмејани ујутру. Нисам хтео да неком упропастим вече, па сам и ја срао о сисама, пичкама, гузичењу, пушењу, јебем ли га о чему. И бринуо сам се, нормално. Почео сам да пишам на сваких 20 минута, па на 15 минута, па на десет, језик и не осећам. Скупљамо паре за рачун, падају новчнице од 200 и 500 динара по столу. Излазимо. Три и десет. Где ми је мобилини ? - Андрија, идемо код мене! – Ања ме вуче за руку. Нема ту разговора, мора се. ...
part
Покажи ми човека који је насмејан ујутру да му поцепам муда. Аларм. Мобилни. Нови дан. Ужас. Док сам спавао било је шансе. Tешко је бити ја. Пробудим се, а ту сам. Оног тренутка када сам отворио очи, изгубио сам. Када сам се сетио ко сам, живот је био безизгледан. Ноћна мора малог дркаџије постаје дневна мора. Ја сам врло преносива заразна болест. Болесна искреност према себи самом ми доноси гомилу траума. Руком напипавам кутијице лекова. По облику пијем пар ових, пар оних. Колико год да попијем, нема грешке. Потребно је, неопходно је. Трпај у њушку, гутај, гутај све. Розе, црвене, беле, није важно. Свака од њих има нешто да поправи. Притисак? То апарат не мери. Марш у Социјално. На посао буљашу. Аааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааа........................................... * 101,102,103 степеника, на сам врх. И овог пута сам се попео до краја, а да нисам умро. По милионити пут. Изненађен и разочаран својим постојањем. Канцеларија, компјутери, дим. - Где си бре ? – - Ма зајеби ме, јел` си видео Рому јуче, питам те јел` си видео ? Трес`о сам се до три ноћас. Јебала ми је матер, еј за 22 хиљаде. Кад се нисам шлогирао.- - Ништа ми не причај брате, дођи да ти покажем. – Вади из пет шест џепова једно милион тикета. - Гледај овде, Локерен. Гледај овде, Бока. Гледај овај тикет, гледај, Рома исто јебем јој стадион. – - И ти си га најебао за викенд. – - Остарео сам пријатељу, остарео сам кол`ко сам се нервирао ако ми верујеш. – - Погледај моје тикете. – Вади исто милион тикета из не знам колико џепова. - Пушио сам јутрос до четри, посвађао се с женом, ма ништа ме не питај. – - Имамо састанак у пола девет, иди кажи Зорки и онима у 101. – - Е, да га јебем. – Време пролази споро, глава боли час више час мање. Састанак, реферат о томе колико смо неспособни. Добро је. Куцам поруку Ањи за рођендан. Добијам одговор и позив за вечерас у девет, кафана. Ања, Мики, Ивана и ја. Све једно, у сваком случају сам одлучио да се разнесем вечерас. Сад, мотив овај или онај, разнећу се. Морам да заборавим. Све. И тако. Вече дође, све прође. Углавном ћутим док лочем. Сви лочемо, сви смо облокани. - Јел` би се јебала са црнцем? – - Нормално, знаш ли ти колике они мочуге имају? – Ањине очи сјаје. - Не знам, већу него ја. – - Аха. Јебала би се ја и са два црнца. – - То је зато што си вредна. – - И ја би се јебала са црнцима, разнела би` се! – Ивана има онај јебачки осмех. - И ти си енергична. – - Ја се не би јебао са црнцима, јебао би црнкиње! – Мики је летва. Дуга плава коса му пада преко устију, па сада пије кроз косу. Ваљда прочишћава пиво. - Црнци у Србији тешко да би преживели дуже од два дана, с` обзиром на општу потражњу за њима . – Мудро размишљам. - Сами су криви, што имају толке патке, несрећници. – - Велико је питање дал` би ваше пичке све то издржале, мислим сва та црева. – - Издржале би, не брини. Ми редовно тренирамо. – Нисам сигуран колико смо били пијани и да ли је то уопште пијанство.
